[vc_row el_position=”first”] [vc_column] [vc_column_text el_position=”first last”]
[/vc_column_text] [/vc_column] [/vc_row] [vc_row] [vc_column] [vc_column_text el_position=”first last”]
Grafička mapa, ikarov let i pošiljem ti glasa – 2000., kalendari za 2000. godinu otisnuti su u nakladi autora Željka Prsteca, , u radionici D.D. PRINT Dorij ana Dolenca u Varaždinu, tehnikom sitotiska. Mape sadrže devet listova, formata 500 x 360 mm, Fedrigoni, Tintoreto, 190 g/m2 i 250 g/m2 različitih tonova boja sa sedam grafika dimenzija 290x 200 mm, označenih arapskim brojkama od 1 do 90, rimskim brojkama od I do XX. te pet grafika s E.A. i potpisom autora olovkom, prstec i godinom tiskanja 1999.
Iz predgovora mapama koji je u obliku pisma “mamici ” i tateku” napisalaje publicistkinja Jadranka Pintarić iz Zagreba:
“Draga mamica, Uvij ek sam mislila kako će biti vremena da ti kažem i ovo i ono, da te primim za ruku, stavim glavu u krilo pa da si pripovedamo dugo u plavi večer. Al’ cajti su ti kak pahulje: ispružiš dlan da ih zadržiš, a one nestanu. Tak su već mnoga leta minula i j ednoga nam dana bude bilo žal kaj si nismo rekle koju lepu reč viška, da grije onda kad oko srca nas zebe. A svi bu ju ti naši zgovori, posli žurni i važni, taki prešli, a kaj bu od njih ostalo: ni kaplje na dlanu, nekmoli priče za kasnu uru.
Babica je znala reći: “Dete, naj noriti, za sve kaj Bog hoće u življenju se cajtanajde. Daj simirapabuščulaangele sviratiipopevati.”…
… .Tak, mamek, sad znam, ne brojimo godine Novim letom ni kalendarima, nego brojimo one anđele koji su nam sačuvali te važne trenutke od kojih se živi stvarni život, brojimo one anđele koji trubljama u snove nam dozivaju mile osobe, brojimo one anđele s kojima smo se vinuli u visine bez ikakva straha…
Zato, mamica, kad okreneš zadnji list na kalendaru, znaj da nije prošlo vrijeme izraženo brojkom, nego je to anđelo zalepetao krilima…
Mamek, tak imam te rada!”
“Dragi tata,
Stara je dedekova vura stala, pa ti pošiljam glasa da joj dojdeš novi feder napraviti. Ce ne tuče noćca ne prejde. Zato su mi dani postali dugi kao da bez dedekovog bata neće žurno postati jučer, a ja bih još htjela daje već sutra. …
I dok vura stoji, dedek se vrnul. Sveti je Martin leda razbil, pa se dedek v protuletje špancira od kazališta do korza, od Vrazove do Prerado viceve ulice. Zdignutim škrlakom gospice pozdravlja i z meštrima si pred štacunima priproveda…
…Tak, tatek, prije nego Tiha noć i na ovom letu i koledaru poklopi zadnji list, dojdi mi dedekovu vuru popraviti jer njezin bat tjera zmaje vun, jer kmicu razgoni pa sa smijehom i veseljem tuče, jer na njezinom klatnu angeli se njišeju i popevaju i tebe i mene zibaju kak Majka Božja Isuseka.
Tatek, tak imam te rada!”
[/vc_column_text] [/vc_column] [/vc_row] [vc_row el_position=”last”] [vc_column] [vc_column_text el_position=”first last”]
[/vc_column_text] [/vc_column] [/vc_row]